Beskrajni plavi krug, u njemu omama ljudskih očiju

Ne zamiriše baš svako proleće na stablo koje se rađa. Nekada ni svetlost ne zasija od nade, već od nekih davno ugaslih želja koje su čekale svoj red pa se umorile i odustale. Ali svetlost uvek zasija.. Na kraju ili početku, uvek njegov snop pronađe put, čak i u najvećem lavirintu. Nekada vođena drhtavicom nepoznatog porekla, nekada neobjašnjivom nesalomivom snagom. Ponekad i strašne priče zaodenu formu bajke, da bismo lakše i bezbolnije pristupili tom njihovom svetu.

Da bismo pomalo i naivno ušli u taj svet, rasterećeni i bez straha da bi bilo šta moglo da krene po zlu, pa čak i ako krene znamo da bajke uglavnom imaju srećan kraj ili bar privid srećnog kraja.. Jeste bilo jednom jedno kraljevstvo, u srcu Evrope, ali jeste bilo tužno uprkos tome što su se njegove vode prostirale u zelene ravni.. I u beskrajnom plavom krugu ugasila se zvezda..I sve je to ipak bila samo omama ljudskih očiju.

“Sve beži od čoveka! To znači, očigledno, da je čoveku potrebno, da zna, da se nekud ne može vratiti, pa da uvidi kako je tamo sretan bio.” Kod Hiperborejaca, Miloš Crnjanski

Najveća je radost bila otvorena kapija i iščekivanje. Kada sa brda naslućuješ da su pogledi i dlanovi uz staklo, čak i priviđaš pomerenu zavesu i zamah ruke i  znaš da je iščekivanje obostrano i neizmereno. Da su ti  susreti i zagrljaji nešto sveto, nešto vredno čekanja, zapravo jedino vredno čekanja. Da su ruke koje su te tamo čekale bile uvek podignute  ka nebu. Dvorište sa najlepšim mirisima i sjajem jabuka. Jablan pokraj samog bunara i vazduh koji miriše ili sada već koji je mirisao na mir i spokoj. Mir i spokoj sada imaju drugačije mirise i boje. Ostali su samo obrisi nekadašnjih veselijih tonova.. Zamenili su ih oni tamniji, oni koji  nekada zaustavljaju  dah, a nekad preseku grudi, kao i zvuk telefona..Nestao je i miris dunja. Zaboli i posečena kajsija, ali najviše boli to što te tamo više niko ne čeka. Sada ni otvorena kapija nije sreća. Navršiće se i četvrta godina uskoro, april je blizu.. a i septembar će brzo.. Meseci u godini strašno vole da se takmiče koji će brže proći. Obrisaće neke sitnice.. kao na primer gde su stajali ključevi od stare zgrade ili gde je pomerena kutija sa fotografijama, koja je otvarana da bi budila neka prošla vremena i vraćala život crno-belim licima, sa koje se kasnije povremeno brisala prašina. Najteže je pisati priče iz sećanja i prisećanja.. U njih je neminovno dometnuti ponešto, ako sećanja nisu čista. Ako su zaprljana nekim teretom zaborava onda su podložne za nadogradnju i nadomeštanje. Nekada se priče iz sećanja same od sebe oblikuju. Slivaju po tastaturi ili papiru, nekada su hirovite kao Smrt kod Saramaga.. Ne možeš sa njima, baš ništa. Ne možeš da ih pratiš, ne možeš ni da odustaneš od njih.Proganjaju, a ne popustaju. Moraš da im podilaziš dok ne postanu uhvatljive. Dok ne sklopiš pakt sa njima. Dok im ne ugušiš svaki hir i samovolju. A i pakt sa njima ne znači mir. Već samo novo proživljavanje svega što je jednom izazvalo bol. I tada mogu da seku, i produbljuju rane za koje smo mislili da su zarasle. A najgore povrede tada.. kada se prikradu, iz zasede, kada si nespreman, kada pomisliš da ti više ne mogu ništa. I onda shvatiš da su te samo pustile da malo duže živiš naivno u zabludi. Kao što nas i život stalno podseća da možemo štagod hoćemo ali ne i dokle god hoćemo, naročito kada su zablude u pitanju.

I posle svega, najteže je vraćati se mestima na kojima si nekad bio srećan..Ne, nisu te ta mesta činila srećnim, nisu ona ništa posebno.. Posebna su zbog dragih bića koja su u njima živela, koje si voleo, sa kojima si učio prve korake, prva slova, iskrene i prekorne osmehe zbog nestašluka i po koje psovke.. Tamo u čiji si zagrljaj uvek mogao da se sakriješ, gde te nije plašilo ništa i gde te je svaki prekor roditelja samo do suza zasmejavao i zabavljao. Jedno prošlo vreme u koje se ne možeš vratiti. U tome se još više ogleda njegov značaj. Tada kada znaš da vreme i ljude ne možeš vratiti, budu ti još draži. Budeš još srećniji što si ih imao i što si ih voleo, što su tvoj život bojili najlepšim bojama koje su imali.Bile one bajke ili ne.. te priče žive, kao i oni u pričama.Bili jednom.. biće oduvek.. Veruješ da su nastavili život na nekom boljem mestu, i da nas zapravo nikada i nisu napustili. Da je njihov život samo novi oblik postojanja. I da verujem Crnjanskom, zaista mu verujem, da smrti nema, ima samo seoba.

Advertisements

2 thoughts on “Beskrajni plavi krug, u njemu omama ljudskih očiju

Add yours

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Create a free website or blog at WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: