Zlatni vez rodoljubivog tkanja

Srpska srednjovekovna književnost predstavlja pravu riznicu dugovečne lepote i snage koja je oblikovana mudrim pečatima srpskih srednjovekovnih vladara, a ne tako retko i monaha i monahinja. Umetnost i snaga u takvim delima ogleda se u jednostavnosti i krotkim i plemenitim opisima i obraćanju vladarima ili naciji koja je podnosila žrtvu za dobrobit pojedinaca i naroda. Zahvalnost i umetnička snaga dostigli su najviši nivo dostizala je svoj vrhunac gotovo u svakom delu, bilo ono manjeg ili većeg obima.

Od svih dela kojima je ukrašena srpska srednjovekovna književnost, nekako su mi uvek bila najdraža ona na prelazu žanrova koja su okarakterisana kao preplitanje pesničkog i proznog, gde od eufoničnog govora zaboravljaš na žanrove i određenja i samo imaš potrebu da se stopiš sa zvučnošću svake reči. Svaka u glavi ima neki svoj ton kojim se oblikuje neka nit istorije. Jedno od takvih dela, zapravo jedinstveno kao takvo u celokupnoj srpskoj književnosti je “Pohvala knezu Lazaru”, monahinje Jefimije. Posebno je i jedinstveno jer je izvezeno zlatnim nitima, na crvenoj svili koje je služilo kao pokrov za Lazarov ćivot. Takođe se smatra i remek-delom vezirske umetnosti i važnim istorijskim izvorom koji je nastao početkom 15. veka.

Pohvala zapravo predstavlja stari vizantijski književni žanr, vezan uglavnom za određenu ličnost koja se proslavlja u samostalnom tekstu pohvale ili u sklopu nekog drugog žanra. Pohvala bi se mogla pre svrstati u žanrove nego u književne forme i ona kao takva ima retorički oblik.  Povod za pisanje konkretno “Pohvale knezu Lazaru” je zahvalnost prema knezu i lični monahinjini motivi. “Pohvala” je sastavljena neposredno pred bitku kod Angore (1402), gde su Lazarovi sinovi Stefan i Vuk Lazarević, kao Bajazitovi vazali otišli u boj protiv Mongola.

Meni je ova “Pohvala” posebno još  draža jer sam sa njom održala svoj prvi čas u školi. Trebalo je baš kroz ovo delo gimnazijalcima približiti staru srpsku književnost i nastojati da shvate njenu vrednost na pravi način i razvijaju dalje svoje kritičko mišljenje i donošenje stavova. Isto tako da kroz lik kneza Lazara i monahinje Jefimije usvoje i vrednuju  plemenitost, požrtvovanost, praštanje, nesebičnost..

“Pohvala” se okvirno može podeliti u četiri celine. U prvoj Jefimija govori o knezu Lazaru kao o novom mučeniku i na samom početku imamo poređenje sa Isusom Hristom. Njegova ruka je krotka i slavna, srce puno žudnje za pobožnošću, neko ko je razveselio hrišćane, ubio je zmiju, neprijatelja i primio venac mučenja od Boga. U drugoj celini se opisuje stanje u Srbiji posle Kosovskog boja, Srbija bez slobode, bolest i nevolja koja je zavladala u narodu, sve je  u rasipanju, velika tuga vlada među hrišćanima, kojima je potrebna pomoć i vera pre svega. Dalje  u trećem delu se nastavlja govor o Lazaru kao mučeniku i ratniku. Opisano je i stanje u Srbiji nakon njegove smrti. Molitve upućene knezu Lazaru, da moli Boga za sve one koji su u teškom položaju nakon Kosovskog stradanja, i da će mu njegov narod odati počast i zahvalnost za sve zasluge. U poslednjoj, četvrtoj celini iskazuje njenu ličnu ljubav i poštovanje prema knezu Lazaru. Poslednji deo je ispunjen smernošću i skromnošću, jer monahinja Jefimija kada govori o sebi čini to nenametljivo, u duhu njene ličnosti. Patnju i stradanje svoje zemlje izdiže na viši nivo od njene lične tragedije.

Dakle, ono što posebno zadivljuje je to što se kroz delo delo provlači nit njene lične patnje. Jefimijin život je takođe satkan od bola i stradanja.  Slomljena prvo gubitkom muža (Uglješe Mrnjavčevića), koji je poginuo u Maričkoj bici, a potom i sina ona se odlučuje da svoje skromne monaške dane provede u tišini manastira Ljubostinja. “Jefimijina pohvala predstavlja svedočanstvo tekstualno-likovne zaokruženosti kulta kneza Lazara.” U sasvršenom skladu izraza i kompozicije u ovom delu dobili smo spoj dve uzvišene figure koje  se svojim patnjama i stradanjima mogu uoprediti sa stradanjem Isusa Hrista i žrtvom koju je primio za svoj narod. Oni kao dve figure predstavljaju stub vere i spasenja satkane od molitva kada je njihov narod zadesila tragedija nesagledivih razmera. Jefimijina krotka i unižena osećanja konstantno su uperena ka Lazarovoj humanosti i nesebičnoj žrtvi. I za života i nakon smrti dinamičan ton u “Pohvali” odaje čvrstinu vere i prkosno i dinamično uzbuđenje koje se samo naslućuje kada govori o Srbiji i Kosovu, i o Lazaru kao hrabrom ratniku, zaštitniku vere i mučeniku koji je spreman na najveću žrtvu. O knezu Lazaru se zna dosta, kult njegove ličnosti je na sreću u mnogome sačuvan. O monahinji Jefimiji nažalost znatno manje.  Pesnik Milan Rakić joj je posvetio pesmu čiji stihovi hrabro odzvanjaju slaveći njen život i opominjao da nikako nije dostojna zaborava “ona večno sama na zlatu i svili, veze strašne bole, otmene joj duše..” , “A ovaj narod kao nekad grca, i meni se čini da su naša srca, u grudima tvojim, kucala još tada..” Snop svetlosti njene duše, obasjao je i srpski srednji vek, i protegao se sve do praga 20. veka kada je nastala Rakićeva pesma.

Ostala dela u kojima se ogleda književni rad monahinje Jefimije

“Tuga za mladencem Uglješom”

“Zapis na Hilandarskoj zavesi”

 

Advertisements

One thought on “Zlatni vez rodoljubivog tkanja

Add yours

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Create a free website or blog at WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: