Orfejev dvojnik i sedam mrtvih pesnika

Pre skoro 60 godina srpska poezija je napokon dobila izmirenu neosimbolističku i nadrealističku poetiku u zbirci pesama “Uzalud je budim” (1957) , Branka Miljkovića, ili barem njen pokušaj, koji je dalje nastavljen i završen u ostalim zbirkama. Za Miljkovića je simbol bio “inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.” Sa druge strane, nadrealistička načela poslužila su mu da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost.

Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza.

U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često, gotovo uvek izmicali dekodiranju. “Nejasnost je njena prednost, a ne njen nedostatak.” Čini se da bi dekodiranjem izgubila deo svoje metafizičke ponornosti i neuhvatljivosti.

Čitava zbirka pesama “Uzalud je budim” ispevana je u strahu od neegzistencije, nju prožima subjektivni tragizam, pesnik je obuzet strahom od ništavila, traga za izlazom vraćajući se romantičarskom i predromantičarskom motivu mrtve drage i mrtve prirode. Tradicija, čulnost i osećajnost, posebno je naglašena. Zanimljiva je sinteza motiva koji ne pripadaju Brankovoj epohi i moderne poezije koja je ispunjena simbolima, metaforama, alegorijama i aluzijama.

Jedan od značajnijih ciklusa u zbirci, gde se prepliću motivi romantične i moderne poezije je, drugi po redu ciklus, “Sedam mrtvih pesnika”. Branko Miljković je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu, verovatno svojim uzorima, pesnicima koje je najviše cenio, i iz čijih je poetika crpio ono najvrednije, i nadogradio u svoju poeziju. To su pesnici: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis,  Tin Ujević, Momčilo Nastasijević, i pesnik Goran, Brankov prijatelj.

Ciklus počinje pesmom “Branko” i posvećena je njegovom imenjaku, pesniku Branku Radičeviću. Iako pripadaju različitim epohama Radičević romantizmu, Miljković neosimbolizmu, tematika i motivi u pesmama su im veoma slični i povezani. Oba pesnika su zagledana u dubine i ponore života i smrti, o njoj pišu smelo, bez uzdržavanja, i veoma često je naslućuju u svojim stihovima. Nijedan od dva pesnika nije doživeo tridesetu godinu života. Radičeviću je smrt prekinula stvaranje u 29. a Miljkoviću u 27. godini.

“Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada,
Zelenoga više ja nikada
Videt’ neću!”

Radičević

“Možda ću doći sebi kada pobegnu laste,
Kad leto zaboravim i sav u jesen odem.”

Miljković

Pesma “Branko” je inspirisana Stražilovom, znamenitim mestom na Fruškoj gori, gde je grob Branka Radičevića. Miljković silno želi da svetiljku iz podzemlja doseli na ovo, za njega sveto mesto. To je za njega zemlja zaspalog uma, gde umire list po list, i gde skriveno dete u jednom poljupcu pati. Stražilovo doživljava kao mesto koje treba osvetliti jer zaspali um treba oživeti. Miljković još jednom oživljava i osvetljuje poeziju i život Branka Radičevića svojim iracionalnim i metafizičkim svetiljkama.

Druga pesma u ovom ciklusu nosi naziv “Grob na Lovćenu” i posvećena je Njegošu. Miljković u ovoj pesmi nije skrivao oduševljenje koje je u njemu izazivala Njegoševa poezija. Posebno je opčinjen na delove u kojima se veliča rođenje i smrt. Za Miljkovića je Njegoš Sfinga “s pticom lažljivom umesto lica koja savlada tajna iza slepe maske.” A dalje se pita da li je ptica ili glas što luta.. Grob na Lovćenu čuva pesnika koga je pesma ostavila samog., gde ga obasjava uvek, “jedna svetlost žuta” i tako čuva obris Njegoševog lica. Miljković ovu pesmu završava veličanstvenim stihom, koji se uvek odnosi na poeziju ali i na čovečanstvo “Čoveče tajno, feniks je jedina istinska ptica..” Time nam daje aluziju da je čovek u Njegoševim pesmama, ostao tajna, a feniks kao mitološko biće koje predstavlja pticu, koja se iznova rađa i umire, simbol je uskrsnuća poezije koju pepeo zaborava nikad ne prekriva.

Treća pesma je “Laza Kostić”, koja kao da na neki način predstavlja produžetak najlepše pesme u srpskoj poeziji, “Santa Maria della Salute” Laze Kostića. Miljkovića je više nego očigledno fascinirala neostvarena ljubav pesnika Laze Kostića i Lenke Dunđerski. Prvim stihom pesme “Da li ćemo je naći  u povratku noći..” ukazuje da se pesnik okreće unazad i vraća romantizmu i da će zajedno sa Lazom u tami i ništavilu tražiti vilu neviđene lepote.. Miljković duboko saoseća sa bolom svog uzora, veliča njegovu bol i ne ostavlja ga samog u njemu i želi da sačuva nadu da će je pesma sačuvati od zaborava, pa čak i od same smrti. U narednim stihovima se vraća svojoj epohi pitajući se  “Koji  su predeli u tvome srcu sada?” Silno želi da sazna da li je Laza napokon spokojan i da li su izbrisane mračne nade, jer sada u praznoj pustinji svetlosti rasute,  u dvostrukoj tišini je slepe oči slute..

“Mrtva je a negde još traje dan, o laste
Svi mrtvi su zajedno bio si pun mračnih nada
U pustinji si što u praznoj svetlosti raste
dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute
Santa Maria della Salute”

Četvrta pesma “Dis” posvećena Vladislavu Petkoviću Disu, je oda i počast potonuloj krvi, drveću, pticama i zemlji razvenčanoj od sunca. Oda Disovoj poetici u žaru poljupca i peska. Osvrće se na Disov tragični kraj, utapanje u Jonskom moru. I Dis je poput Miljkovića i Radičeviča naslutio svoju smrt i prokazao je u svojoj poeziji.  I sam je postao “utopljena duša” kako nosi naziv jedna njegova zbirka pesama. (“Utopljene duše”). Miljković se obraća krvožednoj tišini “koju svojom krvlju hraniti treba” u “izobličenom prostoru čija smo polomljena rebra.” Završetak pesme ima pomirljiv i oproštajni ton, koji podseća na čovekovu sklonost padu, ali i tamnu noć koja se opire životu.

“Ruko ispružena prema drugoj obali kloni
Ako smo pali bili smo padu skloni
Ovde je noć što se životu opire.”
Peta pesma “Tin Ujević” posvećena je istoimenom pesniku. U ovoj pesmi Miljković kamenu daje glas, ptica se skameni i zvezda s druge strane groba živa kuca.  Mrtvoj prirodi Miljković daje glasove, daje živost, sa druge strane oni žive, iako su za nas mrtve.  Ali uprkos svemu tome “negde ispod zemlje zri tišina zla.” Zlo je sveprisutno u prostoru i u mestu gde su “prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca.”
Šesta pesma sa nazivom “Momčilo Nastasijević” sva je u magnovenju i reči u kamenu. Odjek magle pesnika izdvaja i vraća na svoje prvobitno mesto, u večnost. Ukleto telo je zatočenik tajne i odbegle krvi. Metafizika patnje i surovost egzistencije koja ispunjava poeziju Momčila Nastaijevića nastanila se i u Miljkovićevoj pesmi.
Poslednja, sedma pesma “Goran” posvećena je pesnikovom velikom prijatelju i ujedno i zatvara ovaj ciklus pesama. I ova pesma je sva satkana od slutnji i naslućivanja smrti. Pčele i zvona su vesnici tame nasuprot proleću i buđenju. Proleće zaboravlja da cveta, put kojim se više ne može doći, a “zvezde odlaze u prostor crnim stepeništem..”
U ovom ciklusu Miljković je objedinio različite epohe i dao svevremeni značaj svojoj poeziji.  Zanimljivo je da jedino pesma o Njegošu nosi naziv “Grob na Lovćenu”, a da su sve ostale naslovljene po imenu ili prezimenu pesnika. Ili i imenom i prezimenom pesnika. Ostala je misterija zašto je Miljković baš samo pesmu o Njegošu odlučio da oneobiči na ovaj način, kada je imao mogućnost za taj postupak i kod ostalih pesnika.  Pesma o Branku je na primer mogla biti “Svetionik na Stražilovu”, o Disu “Utopljena duša sa očima izvan svakog zla”, o Kostiću “Na vekovnom megdanu razuma i srca”. On je poput svojih uzora, Malarmea, koji takođe ima ciklus pesama posvećen svojm uzorima, služeći se fragmentima poetike svojih uzora, dao lični pečat svojoj poeziji i na izvestan način produžio život i stvaralaštvo svih pomenutih pesnika. Oživeo je njihovu poeziju, vodio dijaloge sa njom, vraćao se romantizmu, moderni, avangardi, putujući kroz epohe okrenuo se unazad poput Orfeja, tragao za dubinama, jer je znao da baš kao i Orfej, pevajući o sebi i svojoj ljubavi peva o stvarima. Orfičko načelo je svakako jedno od važnijih u poeziji Branka Mijkovića, jer je njegova pesma lekovita za druge, ali ne i za njega, on peva o stvarima i stvarnosti, a živi u snu i nestvarnosti.

 

 

Advertisements

2 thoughts on “Orfejev dvojnik i sedam mrtvih pesnika

Add yours

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Blog at WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: