Zašto (ne)volim poeziju

Oduvek sam sebe hvatala u razmišljanju šta je to što mi je oduvek stvaralo otklon prema stihu i reči u stihovima i strofi. Uvek sam se pitala šta mi to tamo smeta i zašto se veoma često mnogo pre razvija kritički stav i potreba da se nešto analizira bez preteranane objektivnosti, uz izoštren poriv skepticizma, ponekad i sarkazma. Jedna reč je dovoljna da bude kamen spoticanja, ali ne možeš okriviti kamen pre nego što se o njega ne spotakneš. I u čovekovoj prirodi je valjda, da se češće savetuje sa egom i sujetom nego sa sopstvenim zabludama. Zablude ne savetuju, one ćute. Vrebaju i čekaju te uvek nespremnog. One ruše kule od karata i peska koje ti pomognu ego i sujeta da sagradiš. Ljubav prema poeziji se rodi u tebi, ili se ti rodiš u njoj, može biti večna dilema i inspiracija. Ali gde tačno ona gubi svoj sjaj i svoju lepotu, i šta joj to mi oduzimamo, a šta dajemo stalnim preispitivanjima..? Da može, šta bi nam rekla, može li da živi pod našim budnim okom analiziranja..?

Kada i kako smo stvorili sistem asocijacija za poeziju kao skup patetičnih stihova u kojima se samo veliča ljubav, patnja, tragedija u suštini, povremeno se sve razvlači u nedogled i smisao se malo pomalo otima kontroli i čitalac uglavnom stvara odbrambeni mehanizam od jeftine patetike, veoma često ironijom i sarkazmom. Obično ljudi koji ne vole poeziju, taj svoj stav opravdavaju kratkim negodovanjem, uz specifičan smisao za humor čak i podsmeh, definušući na taj način poeziju kao patetiku uma i neku letargičnu razbibrigu. Ona je jednostavno baš ono što joj mi pripišemo. Ona je definicija nas i mi nje. Ali asocijacije na nju bi svakako trebalo promeniti i usmeriti ih ka nekim jačim i trajnijim vezama koje nas za nju vežu ali koje ne uspevamo uvek da sagledamo. Jer, pesnik je i erudita, neko ko je spreman da zaroni u svet neuobičajnih slika, i usmeri zagonetnost i hermetičnost na jednu drugu stranu do koje se teže stiže. Stubovi kulture i tradicije u tvrđavama Pavlovićevog i Popinog pesništva, ili osluškivanje pevanja u Lalićevim vrtovima, ili možda neke reči koje bismo pokušali razmeniti sa Tadićevim “Ljudima u obrtnim vratima”.. Da li ćemo svi baš to neko ludo brašno postati?

Sinkretičnost i univerzalnost u poeziji u stalnoj su simbiozi. Kroz poeziju se vraćamo  duhu kulture i tradicije.. Postavljajući joj stalno pitanja oduzimamo joj mogućnost da nam daje odgovore. Ali ako je pustimo da nam sama priča, svaki odgovor će sama imati unapred pripremljen. Sama nam nudi i daje. Ne opire se ni našem preispitivanju. Velikodušno nam prašta i ne zaboravlja na svoju ulogu. Ona je uvek sveznajući i strpljivi narator. Zna da treba da neguje i spasava naš duh. Ono iskonsko u nama. Da nas podseti da smo svi mi “Uspravna zemlja” Vaska Pope, ali da bismo i lako mogli skliznuti u Pavlovićev “Rekvijem”. Život kao pozorište uvek nudi širok spektar uloga. Desi se da nesvesno odaberemo onu koja nam nije namenjena. Važno je samo prekinuti grešku pre kraja predstave.

Ali, mi joj oduzimamo snagu metrikom, i to uvek. Plovidba heksametrom ili let sonetom crpe njenu snagu i vode je besmislu na stabilnom užetu. I voda i vazduh su joj daleka i naporna prostranstva za istraživanje, ponekad. Bude odgurnuta predaleko pa se zapita kako će se uopšte vratiti. Izgubi se u metričkim jedinicama i više nije ni sigurna u povratak kad je okruže daktil, trohej, jamb ili elegijski distih. Nesigurno i tesno sa metrikom koja je hoće u svojim kalupima. A ona želi slobodu. Dobila je svoj život koji želi da živi bez heksametra i jamba. Želi da nam kaže nešto drugo a ne da je metrički uokvirena. I nije “Oblak u pantalonama” pisan za tamo neke asonance i aliteracije. Možda bi nas i sama  “Ilijada” gomoglasno upitala “Zašto vam je bitan moj heksametar!?” U svakom skladu, nesklad je dobrodošao. Odjeci i ponavljanja ne žive tamo od neke epifore, već od snage i dubine misli kojom nas vodi i osvaja. Ne može i ne želi da bude pod teretom simplohe, anafore, slovenske antiteze. Želi da bude reč, živa reč i nama proizvoljna asocijacija. Ali ona ne može sama uticati na naše asocijacija. Tu odgovornost ne može imati. Ne može je preuzeti na sebe od nas.

Advertisements

5 thoughts on “Zašto (ne)volim poeziju

Add yours

  1. Момчило Настасијевић је потписао најуниверзалнију и најсупстанцијалнију истину о поезији. Рекао је између осталог:
    “…Ако се песнички текст ствара тако што реч дозове реч, звук дозове звук, онда је природно да таква песма више не изражава песникову личност, већ изражава нешто друго: саму бит језика на којем се пева, тј. његову „матерњу мелодију“. То је у сваком језику оно најдубље, непреводиво, по чему се један национални језик разликује од другог националног језика… … Али за ону најдубљу амбицију потребна је … „стварна“ реч. Таква реч се по функцији разликује од оне која комуницира са другима путем мелодије. Она треба да омогући комуницирање нечим још дубљим: безгласношћу, белином, ћутањем. Речи служе практично само да усмере комуникацију. Права комуникација, најдубља комуникација, одвија се помоћу неказаног: у белини између речи и стихова…“

    А велики Милан Кундера је одустао од писања поезије и практично се одрекао своје песничке прошлости да би у једном интервјуу изјавио да у својој прози никако не може да се дистанцира од своје поетске стране (пространо парафразирано).

    Поздрав!!!

    Liked by 1 person

    1. da, setih se odličnog Nastasijevićevog eseja “Za maternju melodiju” zbog kog sam jednom odustala od ispita. Baš mi je dugo trebalo da savladam njegovu poeziju. Dugo smo vodili borbu. U esejima je precizan i jasan, teorijski je zaista sve najbolje sažeo. A poezija mu je nekako i dan danas veliki zalogaj za kritiku i tumače, ali vredna svakog pokušaja.

      Uzvraćam pozdrav!!

      Liked by 1 person

  2. A Milan Kundera, svakako još samo jedna u nizu potvrda da sklonost ka poeziji teško može da se neutrališe u prozi.. Meni prvo Crnjanski pada na pamet uvek kada je reč o preplitanju poezije i proze.

    Like

  3. Речи једног духовног човека : “ Одени свој живот у песму.Молим те,одени свој живот у песму,јер ћеш тек онда моћи да осетиш хармонију живота и своју везу са хармонијом.Ти можеш анализирати своју песму,али немој заборавити да певаш.
    Критичари поезије се рађају и умиру,али песме настављају да живе.
    Критика умире,а песма живи.
    Само поезија може да васкрсне прозу,јер поезија ниче из дрвета живота,док проза ниче из дрвета познања.
    Сви знамо да лаж има кратак век трајања,а да је Истина вечна.
    Зар поезија не живи дуже од прозе управо зато што је ближа истини,ближа животу ?
    Ако испуниш свој живот песмом,бићеш ближи Истини,ближи животу”

    Liked by 1 person

    1. Slažem se da pesma mora da nadživi kritiku, tu smo i mi da damo svoj doprinos tome. Ona i treba iznova da vaskrsava, a njena bliskost istini i životu je dokaz trajanja i vrednosti. Hvala vam na ovakvoj dopuni.

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Blog at WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: