Želje-najviše volim one koje prevaziđem

 

Još otkad je čovek počeo da spoznaje sebe, svoju prirodu i karakter, negde je između svih tih pojavnih svetova spoznao i moć želje. Želju je definisao na najviše mogućih načina, u pomoć pri definiciji priskakale su književnost, filozofija i mnoge nauke koje su se utrkivale koja će što bolje da osvetli ovaj fenomen i kako on deluje na život čoveka. Jedna od jednostavnijih je da je ona neka vrsta pokretača energije koja ga održava i vodi kroz život. Zapravo vodi ga kroz lavirinte života i ne pokazuje uvek jasan put.

Nekada se ti lavirinti završavaju ambisima i provalijama, nekada ushićenjem i ekstazom. Želje nam predstavljaju izvesne hramove u kojima gradimo i rušimo sve ono o čemu ćutimo, maštamo ..idemo mu u susret ili bežimo glavom bez obzira. Borimo se dok mislimo da vredi, pobegnemo od njih kad shvatimo da su nam teret.

Ostvarivanje želja tačnije svih želja je nekako imperativ našeg savremenog modernog društva. Podrazumeva se nekako da sve želje treba da se ostvare, taman posla da nas neka neostvarena slomi, razočara ili da mi nju prevaziđemo i razočaramo. Setimo se samo svih naših rođendana i svih čestitki koje se uglavnom mogu svesti na jednu rečenicu “Da ti se sve želje ostvare.” A zna li neko šta bi posle sa svim tim ostvarenim željma? Zamišljam to neko ljudsko biće sa svim ostvarenim željama koje ne bi znalo šta dalje sa sobom i verovatno bi pucalo od besa i arogancije jer su mu sve želje potrošene.. Nisu sve želje za ostvarivanje. Neke su za odustajanja neke za prevazilaženja. Nekad se prevazilaze, nekad menjaju..Zastrašujuće bi bilo da uvek budu iste. To bi bio pravi pakao da se želje nikad ne preispituju i ne testiraju.. Iskreno se nadam da je to nemoguće.

Kao što rekoh, književnost i filozofija su prednjačile u definicijama i uglavnom su se svodile na to da je želja nešto što nikako ne bi smelo da iščezne iz naših bića..”Želja i ljubav su krila za sva velika dela.”..”Budite pažljivi sa željama možda se i ostvare.” .. ” Čovek je stvoren od želja..” I jedan od naših najboljih pisaca, ako ne i najbolji, Meša Selimović, je u svojoj besmrtnoj “Tvrđavi” tvrdio da je želja nešto najlepše u životu čoveka. “Znaš li šta je najlepše u životu? Želja, prijatelju.” Slažem se sa Selimovićem, ali bih dodala možda i Prevaziđena želja, dragi prijatelju. Ostvarene i neostvarene su nekako “čisti računi.” Prevaziđene su nekako mi se čini neopravdano zapostavljene. O njima se nekako nauka o književnosti najmanje izjašnjavala.. možda je filozofija bila kreativnija, u to baš nisam najbolje upućena.  Te prevaziđene su, meni se bar čini često pogrešno izjednačavane sa neostvarenim. Nešto kao neka podgrupa neostvarenih, što je prema mom mišljenju potpuno pogrešno. Neostvareno i prevaziđeno nisu sinonimi, bar ne u srpskom jeziku. Prevaziđeno će pre biti nešto slično prerastanju kada su recimo želje ili snovi u pitanju. Neke želje smo prerasli, shvatili da one nisu bile za nas, najjednostavnije. Njihovo ostvarivanje nam ne bi donelo sve ono što bismo smo očekivali. Kao kada se zaustaviš na polovini neke knjige i poželiš da se isplačeš, zato što se radnja do tada nije odigrala onim tokom koji si ti pretpostavio. i dalje jednostavno strepiš i strahuješ šta ćeš još otkriti što se neće podudarati sa tvojim očekivanjima. A možda ćeš se dalje prepustiti tokovima priče bez razmišljanja šta će uslediti dalje. Baš tako je i sa prevaziđenim željama.. Ostaviš ih tako negde u sećanju, prepustiš ih memoriji da uradi sa njima šta želi jer tebe više ne opterećuju. Nekada je težak i sam osećaj kada predosetimo početak prevazilaženja.. Osećaj da ona nestaje da se gubi polako i postepeno kao laboratorijski rastvor čija bledoružičasta boja posustaje pod naletima kapljica nekog indikatora i čak i ne uhvatiš momenat kada postane samo bezbojna tečnost. Bledoružičasta boja ostane samo u sećanju. Nije da se ne može povratiti rozikasta boja dodavanjem odgovarajućeg rastvora, ali nekako nema svrhe uraditi to, a ni potrebe. Jednom dovršen proces i u hemiji i u životu nikad ne ponavljati. I nikad se u životu ne truditi da nešto uradite ili dobijete po svaku cenu. Budale od kojih posebno zazirem su mi one “želim nešto-nekog po svaku cenu.” Zato što gotovo svaka budala želi sve po svaku cenu, zato smo tu i  gde smo.

Svi oni me podsećaju na Velikićeve “ljude sa plaže” koji su zavladali svetom i od kojih nam kako za sada stvari stoje nema spasa. Oni preplavljuju planetu, aerodrome, železničke stanice sa firmiranim koferima i ravnodušnim i otupelim pogledima, bauljaju egzotičnim destinacijama, ničemu vrednost ne znaju, zabole njih baš i za Eshila i Euripida, kao i za Don Kihota.. njima je bitna duga vladavina..Velikiću, tvoji “ljudi sa plaže” su čini mi se ostvarili svoje želje jer su im one bile želje koje moraju ostvariti “po svaku cenu.” Samo bahatost i neznanje se diči time da može dobiti sve po svaku cenu. Prevazilaženje želja ponekad predstavlja i nešto neophodno, potrebu za očuvanjem dostojanstva i razuma.