Stradanje Velikog inkvizitora

 

Nekada je najteže objasniti ono što je tako jednostavno i očigledno. Ono što se u velikoj meri se kosi sa logikom, a u zavadi je i sa smislom. Ono što je logično, nema uvek smisao i obrnuto. Čovek uvek u manjoj ili većoj meri upada u kontradiktornosti kada pokušava obući u definiciju nešto. Rukavi ili predugi ili prekratki. Jedne zahtevaju crnu, druge pak samo belu boju. Teške su te definicije. Ne, ne može čovek biti sam pred sobom pred istinom, a da se od njih uplaši.

Continue reading “Stradanje Velikog inkvizitora”

Advertisements

Da li sećanje ili zaborav stoji na kapijama koje čuvaju čoveka? Kuća sećanja i zaborava- Filip David

Dokle i odakle sežu granice zla i svireposti u čoveku? Da li je čovek svestan kada nosi i nanosi zlo sebi i drugima..? Nekada to nije jednostavno saznati.. Traganje i saznanje donose nemir i nespokoj, a krajnji rezultat nova razočaranja i nedoumice.

„Kuća sećanja i zaborava“ Filipa Davida predstavlja skup svedočanstava o svireposti čoveka, o iskonskom i neobjašnjivom zlu, o užasima Holokausta i njegovim potresnim i dalekosežnim posledicama.
Jedan od glavnih junaka Albert Vajs ne može da živi sa bolnim sećanjima, a ne može ni da zaboravi..

Continue reading “Da li sećanje ili zaborav stoji na kapijama koje čuvaju čoveka? Kuća sećanja i zaborava- Filip David”

Profajler- to je duša

Ljudska duša kao merna jedinica za sreću, tugu, radost, bol. Nekada velika, nekada zarobljena u prostranstvu, a nekada oslobođena u jedinoj reči. Ume da zadrhti, ume da bude nemirna, da luta, a zna često i da prepukne. Na delove. Iako njene delove nikada nećemo videti golim okom, osetićemo ih ili naslutiti rasute jer svaki njen deo teži da opet bude celina. Makar lepljena, kalemljena..Makar svi za to znali..

Ako se u međuvremenu i sami sretnemo sa delovima tuđe ili pak svoje duše, može nam se nekad učiniti da delovi glume celinu. Da vešto skrivaju naprsline ili prasak. Ako nas i obmane slučajno sebe neće. Što se više krije, to će razotkrivanje biti bolnije. Continue reading “Profajler- to je duša”

Priča je to

Sluša ih čovek, stalno govore, kao sumanuti,  u njihovom govoru razbacuju se reči, sintagme vrte na ringišpilu besmisla uglavnom. Rečenice bi im najradije pobegle da mogu jer nije im jasno da li određuju uzrok, vreme ili način. Naslućuju samo katastrofalne posledice. Nego, to je i nebitno, kad smisao svakako nemaju. A najteže je uvek bilo ćutati, onom koji nikad nema šta da kaže. Da li im je nekada neko to rekao. Možda i jeste, ali na njega nisu obratili pažnju jer su više od svega voleli te svoje nemire koje su rasterali praznim rečima, kojima je samo vreme oblikovalo prividni smisao.

“Ne postoji nikakva zajednica ljudi.

Priča je to. Postoji samo samoća čoveka.”

Roman o Londonu, Miloš Crnjanski

Continue reading “Priča je to”

Дневник о септембру, о Чарнојевићу

ekovaruza

dsc_1550

И није више јесен.. Смисао ту и тамо..Септембар данас није ведар као тог дана. Возови су наставили својим путевима. Брига њих за смех, сузе, опроштаје, стрепњу. Не знају какве су румене зоре септембра и априла. Неће веровати да је живот више него сенка..никада схватити када им се осмехне један лист жут.. “Већ давно приметих да се, све, разлива, што на брду зидам, из вода и облака, и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом, да ме љубав слаби, до слабости зрака, провидна и лака.”

View original post 137 more words

Naginjanje nad tuđom prazninom uvek zahteva oprez, kao i rukovanje sa nožem čak i kad je on od ružinog drveta

Slušaj samo.. “Svuda su nas presretale gomile izgladnelih čupavih pasa..” Tužno ju je pogledala sa konstatovanjem da i dalje gleda samo u telefon, očekujuči željene notifikacije.. Onda bi se napravila da ništa od toga nije primetila pa bi malo glasnije ponovila “Svuda su nas presretale gomile izgladnelih čupavih pasa…” Videla je i osećala da joj je veće interesovanje izazivalo dobovanje kiše napolju nego njen glas, glas njene majke.

Continue reading “Naginjanje nad tuđom prazninom uvek zahteva oprez, kao i rukovanje sa nožem čak i kad je on od ružinog drveta”

I sve je bila obmana, sve sem neba i ljudskih očiju (zvezde imaju sjaj izvan beskrajnih krugova)

Premeštao je cigaretu iz ruke u ruku  kao pri nekoj svečanosti. Kao da će mu od te cigarete  zavisiti sve što će dalje uraditi, kao da će to imati dalekosežni značaj za njegovu sudbinu. Činilo mu se da je u tom pepelu sav njegov protekli i preostali život. Rasut svuda okolo.. svuda od Temišvara preko Budima i Beča, da ga čak ima i u tamo dalekoj svetoj i obećanoj zemlji.. Tok misli mu je prekidao urlik vukova. Beše se navikao na njih, i njihovo prisustvo. Zapravo bio je nenaviknut na njihovo odsustvo, jer vrlo često su oni bili jedini koje je mogao čuti. Nesanice su bile toliko česte da ga ni one više nisu čudile. Sećao se da on još u detinjstvu nije mogao da spava.

Tada je želeo da čita ili sluša priče o Kosovu, o Vidovdanu.. Zorom bi se budio bled i neispavan. Putovao je dosta još u detinjstvu. Tada je još voleo putovanja jer su bila ispunjena toplinom i majčinim zagrljajima. Omrznuo ih je tek mnogo kasnije.. Continue reading “I sve je bila obmana, sve sem neba i ljudskih očiju (zvezde imaju sjaj izvan beskrajnih krugova)”

Svaki čarobnjak bar jednom biva obmanut sopstvenim trikom

Ovde sam od poslednjeg vraćanja na policu i skupljam prašinu, šta bih drugo radio.  Listovi su mi požuteli i iskrzali se jer oni koji me “čitaju” ne pokazuju baš veliko interesovanje za mene. Bacaju me sa stola na klupu, otvaraju i zatvaraju uz prevrtanje očima, ponekad svoje kreativne likovne sposobnosti demonstriraju na mojim stranicama. Pročitaju ponekad neki deo čisto da bi se nasmejali ili zabavili. Čudni su ti mali ljudi stvarno. Stvarno ih ne razumem.

Continue reading “Svaki čarobnjak bar jednom biva obmanut sopstvenim trikom”

Blog at WordPress.com.

Up ↑