Kako da volim ljude?

Kažem ti, ispod svilenkaste blage površine lepote i očaja skriveno je licemerje i lukavstvo, dvostruki aršini, dvoličnost, troličnost, stoličnost.. Zbilja koliko li lica ima čovek? Ispod svih tih maski, da li bar znaš koju tačno da zavoliš ? Koja bude najbolja u prevarama i obmanjivanju..  Da li je to ona na koju smo najmanje imuni.. koja je negde i u nama možda sakrivena koju smo bezuspešno potiskivali sveteći se sebi.. Ili možda ipak ona koja nam je strana i daleka ali je uhvatila trenutak naše nespremnosti i slabosti i prikrala se neosetno i uvukla se u naše verovanje.. Koja odnese pobedu i kojoj se prikloniš i klanjaš, dok je ne nagradiš aplauzom za kraj..?

Continue reading “Kako da volim ljude?”

Advertisements

Zašto (ne)volim poeziju

ekovaruza

Oduvek sam sebe hvatala u razmišljanju šta je to što mi je oduvek stvaralo otklon prema stihu i reči u stihovima i strofi. Uvek sam se pitala šta mi to tamo smeta i zašto se veoma često mnogo pre razvija kritički stav i potreba da se nešto analizira bez preteranane objektivnosti, uz izoštren poriv skepticizma, ponekad i sarkazma.

View original post 882 more words

Da li da umre stari mandarin?

Jedva da su za njega i znali da postoji, samo se jednog dana stvorio kod njih na ostrvu kao neki putnik sa dalekog neba i uneo im malo svežine i mladosti u sumornu i jednoličnu svakodnevicu. Opčinjeni njegovom mladošću, lepotom, a i sigurnošću u sebe, proživeli su sa njim još jednom svoju mladost. U Selimovićevom romanu “Ostrvo” glavnim likovima, Katarini I Ivanu u goste dolazi rođak, na koga su oni i zaboravili i podseća ih na lepotu i vedrinu, nekada davno proživljenih vremena.. Ali njegov dolazak je njima doneo i jednu veliku moralnu dilemu i osećaj stida i krivice koji su skrivali jedno od drugog na kraju kada je njihov rođak napokon iznudio od njih odgovor koji je očekivao. “Da li da umre stari mandarin?” je naziv jednog poglavlja u melanholičnom i setnom romanu “Ostrvo”, Meše Selimovića.. Nije toliko zvučno i reprezentativno neće verovatno nikada biti hit status na društvenim mrežama, jer njegova pouka i poruka  se malo bolje sakrila od “copy/paste” statusa, ali nije nimalo beznačajna, baš naprotiv. U ovom samo naizgled besmislenom pitanju ogleda se sukob najvažnijih moralnih načela u jednom čoveku. Continue reading “Da li da umre stari mandarin?”

Stradanje Velikog inkvizitora

 

Nekada je najteže objasniti ono što je tako jednostavno i očigledno. Ono što se u velikoj meri se kosi sa logikom, a u zavadi je i sa smislom. Ono što je logično, nema uvek smisao i obrnuto. Čovek uvek u manjoj ili većoj meri upada u kontradiktornosti kada pokušava obući u definiciju nešto. Rukavi ili predugi ili prekratki. Jedne zahtevaju crnu, druge pak samo belu boju. Teške su te definicije. Ne, ne može čovek biti sam pred sobom pred istinom, a da se od njih uplaši.

Continue reading “Stradanje Velikog inkvizitora”

Da li sećanje ili zaborav stoji na kapijama koje čuvaju čoveka? Kuća sećanja i zaborava- Filip David

Dokle i odakle sežu granice zla i svireposti u čoveku? Da li je čovek svestan kada nosi i nanosi zlo sebi i drugima..? Nekada to nije jednostavno saznati.. Traganje i saznanje donose nemir i nespokoj, a krajnji rezultat nova razočaranja i nedoumice.

„Kuća sećanja i zaborava“ Filipa Davida predstavlja skup svedočanstava o svireposti čoveka, o iskonskom i neobjašnjivom zlu, o užasima Holokausta i njegovim potresnim i dalekosežnim posledicama.
Jedan od glavnih junaka Albert Vajs ne može da živi sa bolnim sećanjima, a ne može ni da zaboravi..

Continue reading “Da li sećanje ili zaborav stoji na kapijama koje čuvaju čoveka? Kuća sećanja i zaborava- Filip David”

Profajler- to je duša

Ljudska duša kao merna jedinica za sreću, tugu, radost, bol. Nekada velika, nekada zarobljena u prostranstvu, a nekada oslobođena u jedinoj reči. Ume da zadrhti, ume da bude nemirna, da luta, a zna često i da prepukne. Na delove. Iako njene delove nikada nećemo videti golim okom, osetićemo ih ili naslutiti rasute jer svaki njen deo teži da opet bude celina. Makar lepljena, kalemljena..Makar svi za to znali..

Ako se u međuvremenu i sami sretnemo sa delovima tuđe ili pak svoje duše, može nam se nekad učiniti da delovi glume celinu. Da vešto skrivaju naprsline ili prasak. Ako nas i obmane slučajno sebe neće. Što se više krije, to će razotkrivanje biti bolnije. Continue reading “Profajler- to je duša”

Priča je to

Sluša ih čovek, stalno govore, kao sumanuti,  u njihovom govoru razbacuju se reči, sintagme vrte na ringišpilu besmisla uglavnom. Rečenice bi im najradije pobegle da mogu jer nije im jasno da li određuju uzrok, vreme ili način. Naslućuju samo katastrofalne posledice. Nego, to je i nebitno, kad smisao svakako nemaju. A najteže je uvek bilo ćutati, onom koji nikad nema šta da kaže. Da li im je nekada neko to rekao. Možda i jeste, ali na njega nisu obratili pažnju jer su više od svega voleli te svoje nemire koje su rasterali praznim rečima, kojima je samo vreme oblikovalo prividni smisao.

“Ne postoji nikakva zajednica ljudi.

Priča je to. Postoji samo samoća čoveka.”

Roman o Londonu, Miloš Crnjanski

Continue reading “Priča je to”

Дневник о септембру, о Чарнојевићу

ekovaruza

dsc_1550

И није више јесен.. Смисао ту и тамо..Септембар данас није ведар као тог дана. Возови су наставили својим путевима. Брига њих за смех, сузе, опроштаје, стрепњу. Не знају какве су румене зоре септембра и априла. Неће веровати да је живот више него сенка..никада схватити када им се осмехне један лист жут.. “Већ давно приметих да се, све, разлива, што на брду зидам, из вода и облака, и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом, да ме љубав слаби, до слабости зрака, провидна и лака.”

View original post 137 more words

Naginjanje nad tuđom prazninom uvek zahteva oprez, kao i rukovanje sa nožem čak i kad je on od ružinog drveta

Slušaj samo.. “Svuda su nas presretale gomile izgladnelih čupavih pasa..” Tužno ju je pogledala sa konstatovanjem da i dalje gleda samo u telefon, očekujuči željene notifikacije.. Onda bi se napravila da ništa od toga nije primetila pa bi malo glasnije ponovila “Svuda su nas presretale gomile izgladnelih čupavih pasa…” Videla je i osećala da joj je veće interesovanje izazivalo dobovanje kiše napolju nego njen glas, glas njene majke.

Continue reading “Naginjanje nad tuđom prazninom uvek zahteva oprez, kao i rukovanje sa nožem čak i kad je on od ružinog drveta”

Create a free website or blog at WordPress.com.

Up ↑