Priča je to

Sluša ih čovek, stalno govore, kao sumanuti,  u njihovom govoru razbacuju se reči, sintagme vrte na ringišpilu besmisla uglavnom. Rečenice bi im najradije pobegle da mogu jer nije im jasno da li određuju uzrok, vreme ili način. Naslućuju samo katastrofalne posledice. Nego, to je i nebitno, kad smisao svakako nemaju. A najteže je uvek bilo ćutati, onom koji nikad nema šta da kaže. Da li im je nekada neko to rekao. Možda i jeste, ali na njega nisu obratili pažnju jer su više od svega voleli te svoje nemire koje su rasterali praznim rečima, kojima je samo vreme oblikovalo prividni smisao.

“Ne postoji nikakva zajednica ljudi.

Priča je to. Postoji samo samoća čoveka.”

Roman o Londonu, Miloš Crnjanski

Continue reading “Priča je to”

Advertisements

Дневник о септембру, о Чарнојевићу

ekovaruza

dsc_1550

И није више јесен.. Смисао ту и тамо..Септембар данас није ведар као тог дана. Возови су наставили својим путевима. Брига њих за смех, сузе, опроштаје, стрепњу. Не знају какве су румене зоре септембра и априла. Неће веровати да је живот више него сенка..никада схватити када им се осмехне један лист жут.. “Већ давно приметих да се, све, разлива, што на брду зидам, из вода и облака, и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом, да ме љубав слаби, до слабости зрака, провидна и лака.”

View original post 137 more words

Naginjanje nad tuđom prazninom uvek zahteva oprez, kao i rukovanje sa nožem čak i kad je on od ružinog drveta

Slušaj samo.. “Svuda su nas presretale gomile izgladnelih čupavih pasa..” Tužno ju je pogledala sa konstatovanjem da i dalje gleda samo u telefon, očekujuči željene notifikacije.. Onda bi se napravila da ništa od toga nije primetila pa bi malo glasnije ponovila “Svuda su nas presretale gomile izgladnelih čupavih pasa…” Videla je i osećala da joj je veće interesovanje izazivalo dobovanje kiše napolju nego njen glas, glas njene majke.

Continue reading “Naginjanje nad tuđom prazninom uvek zahteva oprez, kao i rukovanje sa nožem čak i kad je on od ružinog drveta”

I sve je bila obmana, sve sem neba i ljudskih očiju (zvezde imaju sjaj izvan beskrajnih krugova)

Premeštao je cigaretu iz ruke u ruku  kao pri nekoj svečanosti. Kao da će mu od te cigarete  zavisiti sve što će dalje uraditi, kao da će to imati dalekosežni značaj za njegovu sudbinu. Činilo mu se da je u tom pepelu sav njegov protekli i preostali život. Rasut svuda okolo.. svuda od Temišvara preko Budima i Beča, da ga čak ima i u tamo dalekoj svetoj i obećanoj zemlji.. Tok misli mu je prekidao urlik vukova. Beše se navikao na njih, i njihovo prisustvo. Zapravo bio je nenaviknut na njihovo odsustvo, jer vrlo često su oni bili jedini koje je mogao čuti. Nesanice su bile toliko česte da ga ni one više nisu čudile. Sećao se da on još u detinjstvu nije mogao da spava.

Tada je želeo da čita ili sluša priče o Kosovu, o Vidovdanu.. Zorom bi se budio bled i neispavan. Putovao je dosta još u detinjstvu. Tada je još voleo putovanja jer su bila ispunjena toplinom i majčinim zagrljajima. Omrznuo ih je tek mnogo kasnije.. Continue reading “I sve je bila obmana, sve sem neba i ljudskih očiju (zvezde imaju sjaj izvan beskrajnih krugova)”

Svaki čarobnjak bar jednom biva obmanut sopstvenim trikom

Ovde sam od poslednjeg vraćanja na policu i skupljam prašinu, šta bih drugo radio.  Listovi su mi požuteli i iskrzali se jer oni koji me “čitaju” ne pokazuju baš veliko interesovanje za mene. Bacaju me sa stola na klupu, otvaraju i zatvaraju uz prevrtanje očima, ponekad svoje kreativne likovne sposobnosti demonstriraju na mojim stranicama. Pročitaju ponekad neki deo čisto da bi se nasmejali ili zabavili. Čudni su ti mali ljudi stvarno. Stvarno ih ne razumem.

Continue reading “Svaki čarobnjak bar jednom biva obmanut sopstvenim trikom”

Orfejev dvojnik i sedam mrtvih pesnika

Pre skoro 60 godina srpska poezija je napokon dobila izmirenu neosimbolističku i nadrealističku poetiku u zbirci pesama “Uzalud je budim” (1957) , Branka Miljkovića, ili barem njen pokušaj, koji je dalje nastavljen i završen u ostalim zbirkama. Za Miljkovića je simbol bio “inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.” Sa druge strane, nadrealistička načela poslužila su mu da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost.

Continue reading “Orfejev dvojnik i sedam mrtvih pesnika”

Kad precvetaju indigo plavi c(s)vetovi

Prečice i begovi su nekako uvek čoveku bili primamljivi. Što im je više pribegavao osećao se lukavije, vedrije.. Taj neki osećaj da je nekog nadmudrio, nadjačao pokidao niti koje ga nagone na patnju i stradanje.. Hraneći nikad gladniji i nezasitiji ego, prečicama i begovima je sebi obezbedio kratkotrajni predah i slavu, a oštrice ekstaze i agonije nikad nisu bile bliže njegovom srcu.. Čoveče, nisi znao, da je ego kao gladni lav. Nikada ga ne možeš zasitiiti. Uvek će želeti više. Uvek još..

Continue reading “Kad precvetaju indigo plavi c(s)vetovi”

Blog at WordPress.com.

Up ↑