I sve je bila obmana, sve sem neba i ljudskih očiju (zvezde imaju sjaj izvan beskrajnih krugova)

Premeštao je cigaretu iz ruke u ruku  kao pri nekoj svečanosti. Kao da će mu od te cigarete  zavisiti sve što će dalje uraditi, kao da će to imati dalekosežni značaj za njegovu sudbinu. Činilo mu se da je u tom pepelu sav njegov protekli i preostali život. Rasut svuda okolo.. svuda od Temišvara preko Budima i Beča, da ga čak ima i u tamo dalekoj svetoj i obećanoj zemlji.. Tok misli mu je prekidao urlik vukova. Beše se navikao na njih, i njihovo prisustvo. Zapravo bio je nenaviknut na njihovo odsustvo, jer vrlo često su oni bili jedini koje je mogao čuti. Nesanice su bile toliko česte da ga ni one više nisu čudile. Sećao se da on još u detinjstvu nije mogao da spava.

Tada je želeo da čita ili sluša priče o Kosovu, o Vidovdanu.. Zorom bi se budio bled i neispavan. Putovao je dosta još u detinjstvu. Tada je još voleo putovanja jer su bila ispunjena toplinom i majčinim zagrljajima. Omrznuo ih je tek mnogo kasnije.. Continue reading “I sve je bila obmana, sve sem neba i ljudskih očiju (zvezde imaju sjaj izvan beskrajnih krugova)”

Svaki čarobnjak bar jednom biva obmanut sopstvenim trikom

Ovde sam od poslednjeg vraćanja na policu i skupljam prašinu, šta bih drugo radio.  Listovi su mi požuteli i iskrzali se jer oni koji me “čitaju” ne pokazuju baš veliko interesovanje za mene. Bacaju me sa stola na klupu, otvaraju i zatvaraju uz prevrtanje očima, ponekad svoje kreativne likovne sposobnosti demonstriraju na mojim stranicama. Pročitaju ponekad neki deo čisto da bi se nasmejali ili zabavili. Čudni su ti mali ljudi stvarno. Stvarno ih ne razumem.

Continue reading “Svaki čarobnjak bar jednom biva obmanut sopstvenim trikom”

Orfejev dvojnik i sedam mrtvih pesnika

Pre skoro 60 godina srpska poezija je napokon dobila izmirenu neosimbolističku i nadrealističku poetiku u zbirci pesama “Uzalud je budim” (1957) , Branka Miljkovića, ili barem njen pokušaj, koji je dalje nastavljen i završen u ostalim zbirkama. Za Miljkovića je simbol bio “inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.” Sa druge strane, nadrealistička načela poslužila su mu da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost.

Continue reading “Orfejev dvojnik i sedam mrtvih pesnika”

Kad precvetaju indigo plavi c(s)vetovi

Prečice i begovi su nekako uvek čoveku bili primamljivi. Što im je više pribegavao osećao se lukavije, vedrije.. Taj neki osećaj da je nekog nadmudrio, nadjačao pokidao niti koje ga nagone na patnju i stradanje.. Hraneći nikad gladniji i nezasitiji ego, prečicama i begovima je sebi obezbedio kratkotrajni predah i slavu, a oštrice ekstaze i agonije nikad nisu bile bliže njegovom srcu.. Čoveče, nisi znao, da je ego kao gladni lav. Nikada ga ne možeš zasitiiti. Uvek će želeti više. Uvek još..

Continue reading “Kad precvetaju indigo plavi c(s)vetovi”

Zlatni vez rodoljubivog tkanja

Srpska srednjovekovna književnost predstavlja pravu riznicu dugovečne lepote i snage koja je oblikovana mudrim pečatima srpskih srednjovekovnih vladara, a ne tako retko i monaha i monahinja. Umetnost i snaga u takvim delima ogleda se u jednostavnosti i krotkim i plemenitim opisima i obraćanju vladarima ili naciji koja je podnosila žrtvu za dobrobit pojedinaca i naroda. Zahvalnost i umetnička snaga dostigli su najviši nivo dostizala je svoj vrhunac gotovo u svakom delu, bilo ono manjeg ili većeg obima.

Continue reading “Zlatni vez rodoljubivog tkanja”

Neobične i obične okolnosti u jednom obično-neobičnom romanu

Jedan od romana koji je najviše privlačio pažnju, bar meni, u izboru za NIN-ovu nagradu, za ovu godinu je “Susret pod neobičnim okolnostima”. Sudeći po koricama i samom naslovu, iskreno, ništa nešto što obećava mnogo, ali..Obično u kraćem opisu romana koji je na poleđini odlučujem da li ću nekom romanu posvetiti vreme ili ne. Ono što se tamo našlo bilo je dovoljno da zaboravim na korice i naslov, na kratko, i da malo bolje pogledam o čemu se sve tu radi.

Continue reading “Neobične i obične okolnosti u jednom obično-neobičnom romanu”

Beskrajni plavi krug, u njemu omama ljudskih očiju

Ne zamiriše baš svako proleće na stablo koje se rađa. Nekada ni svetlost ne zasija od nade, već od nekih davno ugaslih želja koje su čekale svoj red pa se umorile i odustale. Ali svetlost uvek zasija.. Na kraju ili početku, uvek njegov snop pronađe put, čak i u najvećem lavirintu. Nekada vođena drhtavicom nepoznatog porekla, nekada neobjašnjivom nesalomivom snagom. Ponekad i strašne priče zaodenu formu bajke, da bismo lakše i bezbolnije pristupili tom njihovom svetu.

Continue reading “Beskrajni plavi krug, u njemu omama ljudskih očiju”

Create a free website or blog at WordPress.com.

Up ↑