I sve je bila obmana, sve sem neba i ljudskih očiju (zvezde imaju sjaj izvan beskrajnih krugova)

Premeštao je cigaretu iz ruke u ruku  kao pri nekoj svečanosti. Kao da će mu od te cigarete  zavisiti sve što će dalje uraditi, kao da će to imati dalekosežni značaj za njegovu sudbinu. Činilo mu se da je u tom pepelu sav njegov protekli i preostali život. Rasut svuda okolo.. svuda od Temišvara preko Budima i Beča, da ga čak ima i u tamo dalekoj svetoj i obećanoj zemlji.. Tok misli mu je prekidao urlik vukova. Beše se navikao na njih, i njihovo prisustvo. Zapravo bio je nenaviknut na njihovo odsustvo, jer vrlo često su oni bili jedini koje je mogao čuti. Nesanice su bile toliko česte da ga ni one više nisu čudile. Sećao se da on još u detinjstvu nije mogao da spava.

Tada je želeo da čita ili sluša priče o Kosovu, o Vidovdanu.. Zorom bi se budio bled i neispavan. Putovao je dosta još u detinjstvu. Tada je još voleo putovanja jer su bila ispunjena toplinom i majčinim zagrljajima. Omrznuo ih je tek mnogo kasnije..

U sećanje mu je često navraćao i onaj hram, beo ko manastir. Tada mu se plakalo. Mesec je u njemu bio sam, i dalje sam.. A noć i mir daleko.. Kao i san o nedosanjanoj  sreći i nedostižnoj zemlji. U tim trenucima mu je sve bilo daleko i nedostižno. Čak i on sebi sam. Osećao je samo blizinu istine.. Njenu bizinu,  koju nije želeo. Samo mu je ona bila bliska. Samo nju nije mogao da otera, baš kao  nesanicu. Morao je da se pomiri sa tim da će kao i nesanica jednom sama posustati i dići ruke od njega, kao i svi. Ali na njegovu žalost, bila je mnogo jača i upornija od nesanice. Dugo se čudio njenoj upornosti i vraćanju. Nije bio naviko da ga dočekuju i da mu se vraćaju, pa je stalno bio zbunjen zašto je jedina želela da mu se vrati. Zašto mu se vraćalo oduvek i samo ono što je prezirao. Da ga je samo jednom izdala.. samo jednom..koliko bi samo srećniji bio..

Svi ti gradovi kojima je davao delove sebe nisu bili delo Božije već ljudske ruke. Izgledali su otužno i umorno. Iz njih je čeznuo za rodnim poljima i vrelom kukuruzu na suncu. Kao srp na nebu sunce je seklo tragove i veze dvaju naroda. Naroda koji nikada neće shvatiti jedni druge. Već će zauvek ostati daleki i strani jedni drugima. U ratovim i stalnim seobama gde su frontovi i u njima samima i svuda okolo, ne može se nikada useliti mir, samo praznina. I to ne obična bilo kakva praznina, već ona kao u vreme onih čudnih novembarskih dana, kada jesen uobrazi da je proleće. Njemu se tada prvi put učinilo da ni nebo ne ume da ga voli i da je “ljubav jedna magla, raskalašna i bestidna i da je teško posle ljubavi ostati vedar i mlad.” Kasnije je znao da je oslobođen svih zakona, veza i ljubavi.

Sa sudbinom starom i novim stihovima, video je da nije mogao daleko stići. Tamo negde na Itaki, poželeo je da ubija.  Želeo je da misli da smrt od svega oslobađa. Žalio je što grobovi ćute, što ne umeju da zbore. Da bi govorili razgovetnije i celovitije od svega što živi i žubori. Gotovo da je bio ubeđen u to. Teško je savladati gorčinu i prezir prema svetu, prema svemu tome sagraditi most koji vodi oproštaju i poverenju, a ne razneti ga detonacijom frustracija i očaja. Na tom mostu je stajao on, i stajao je jedan nacion. I zašto je taj nacion baš njemu verovao? Pitao se i gotovo čudio.. Zašto njega, kada je sve što je hteo “da rascvetane trešnje iz zasede mami, i iza gora zavičaj da sluti..”

Ali oni su mu verovali. Verovali su da uz njega mogu pronaći snagu i spas, od svih ratova, seoba, besmisla. Prepustiti mu sudbinu, smatrali su sve to pitanjem časti. Ne bi mu poverovali ni kada bi im rekao da je i on jedan od njih, ni po čemu poseban.

“Njihova je možda jedina sreća u tome što ponekad ne dospeju da sopstvenim iskustvom provere kako u stvarnosti izgleda njihov san.”

Buđenja u zatvoru u Temišvaru, bacala su svu težinu stida na njega. Time je bio ponižen on sam, njegov narod, oskrnavljeno sećanje na jedinu ženu koju je voleo. U tim momentima je bio i zahvalan Bogu što odavno već nije bila među živima da ne vidi sva njegova poniženja i roptanja koja su poprimila obim nedoličnog stradanja. Žalio je duboko sebe, skrivajući se od drugih. Osećao je beznađe na svakom koraku, da pravde nema na svetu, da je “kao muva u nekoj mreži nekog pauka.” Kakav sam ja to apostol? Tužni apostol. Bože, zašto se sudbina ovako grubo poigrava sa mnom?  Zašto je mom tužnom imenu pripisana takva asocijacija? Nešto iskonsko uzvišeno, dovedeno je u vezu sa mnom.. Zaista nema pravde na svetu..  Ja ne znam ni gde živim ni ko u meni više živi.. Nedostojan sam imena i poređenja, kako god okrenete. Kažem vam, više ne znam ko je sve u meni.. Plašim se da u večernjoj magli opet ne ugledam njegov lik, sa toplim žutim očima.. Sklanjam se i od ogledala. Čim osetim naglu vrtoglavicu i oblije me znoj uplašim se da ću ugledati njega. U stvari, ne, ne plaši mene više njegov  pogled.. Više me plaši ono njegovo sablasno “Hoću da Vam pričam”..  jer sam ja odavno čovek koji više ne može da sluša, koji jedva sopstvene misli može da čuje, koji je često u nervoznoj drhtavici i buncanju i radost mi izazove samo kad njene ruke osetim u snu ili javi, jer u poslednje vreme sve ređe razaznajem san od jave, ali jasno znam da sam svuda i u svakoj tražio ženu sa zelenim očima i trepavicama boje pepela. Ali u ovom svetu izgleda upravlja zli čarobnjak koji je zakleti neprijatelj svake lepote. Biće i pojedinac je “samo običan prah koji raznosi vetar slučajnosti po polju istorije.”  Ja sam bio taj prah koji je raznošen od Temišvara preko Beča i Kijeva do daleke Rusije, obećane zemlje..beskrajni krugovi zatvoreni, beskrajna praznina otvorena. Ali kako se pomiriti sa tim da je postojala žudnja za nečim čega nema. Da nema ni obećane zemlje ni obećanih snova. Da je san o sreći bio sakriven u zelenim očima i trepavicama boje pepela. Ali je i on bio oduzet. Život se nije menjao, prolazio je, nije mu ostalo snage ni sebe da žali, ni da razmišlja ima li smrti ili samo seoba, više mu to nije ni bilo bitno. Dok je na zemlji gledao već ugašenu i ugaženu cigaretu, činilo mu se da negde zvone zvona, i prvi put poželeo da crkve ne budu više samo prazne i prašne odore, gde su se krili slepi miševi, ali nije imao snage da se pomoli. Pogledao je u nebo, bilo je mutno i puno nekih modroplavih žila koje su drhtale.